Poremećaji ishrane #3: Neofobija na hranu

Mnogi naši mališani imaju želju da jedu samo određenu hranu kao što su pizza, pomfrit, palačinke ili možda roštilj. Ko je kriv za ovo i zbog čega, pitanje je već za neke druge, ali problem jeste očigledan. Ova sklonost se vremenom uglavnom izgubi. Za malu grupu odraslih, ova sklonost ka veoma izbirljivoj ishrani se nastavlja i tada se naziva Neofobija na hranu, odnosno selektivni poremećaj u ishrani.

Selektivni poremećaj ishrane je vrsta poremećaja u ishrani gde je unos određenih namirnica ograničen na osnovu toga kakav ukus, miris, teksturu ima hrana ili prema prethodnom iskustvu sa tom hranom.

Živimo u vremenu izobilja kada čovek može da pojede šta god poželi, kad poželi i koliko poželi, a sve ovo se još i više odnosi na našu decu. Klinci se često ugledaju na svoje vršnjake u pogledu toga šta će pojesti na velikom odmoru, umesto da slušaju savete nas roditelja koji to sigurno bolje znamo.

Nije potrebno da imate diplomu nutricioniste da shvatite šta je popularno kod školaraca, dovoljno je da se zateknete u blizini škole u vreme velikog odmora. Na svu sreću, radoznalost kod dece ih polako ali sigurno vodi do toga da probaju nešto novo i uvedu i zdrave namirnice i obroke u svoju dnevnu rutinu. Ako ne verujete, obiđite neku studentsku menzu i biće vam jasno. Problem nastaje ako osoba nikada ne usvoji zdrave navike i nastavi da jede selektivno i to po pravilu loše obroke.

Iako izbirljivost kod adolescenata i odraslih još uvek nije zvanično priznata kao mentalni poremećaj, postoji veza između ovog poremećaja i drugih poremećaja ishrane koje se takođe mogu lečiti u sprezi pacijenta, nutricioniste i psihijatra.

Odrasli sa selektivnim poremećajem ishrane umesto da izbegavaju nekoliko namirnica, imaju toliko ograničen spisak prihvatljivih namirnica da njihova ishrana ometa skoro svaki aspekt njihovog života. Većina ljudi sa ovim poremećajem u ishrani su veoma nesigurni sa svojim ponašanjem u odnosu na hranu i učiniće sve što mogu da ga sakriju.

Pored neprijatnosti izazvane ovim poremećajem, veoma je zabrinjavajuće što ovako ograničena ishrana sa namirnicama koje su nutritivno siromašne može dovesti do dugoročnih zdravstvenih problema (kardiovaskularnih bolesti, osteoporoza itd). Ovaj poremećaj u ishrani nije opasan kao anoreksija ili bulimija, ali svakako može izazvati dugoročne zdravstvene posledice.

Veoma je tipično da ljudi generalno imaju strah od novih stvari i da preferiraju stvari koje su poznati i uobičajeni. Većina ljudi doživljavaju strah za neku hranu, mada se neki plaše više od drugih. U prastara vremena čovek je morao da manje ili više strepi od nepoznate hrane kada se nađe u nepoznatim krajevima i to je tada imalo za cilj da se izbegne potencijalno otrovna hrana.

Uzroci selektivnog poremećaja u ishrani

Nažalost, uroci ovog poremećaja ishrane nisu poznati. Neki stručnjaci teoretišu da uzroke treba tražiti u traumatičnom iskustvu iz detinjstva, kao što je gušenje hranom sa određenom teksturom, dok drugi ukazuju da je selektivni poremećaj ishrane posledica straha od nepoznate hrane (Neofobije). Ono oko čega sve mnogi stručnjaci slažu jeste da genetika ima veliki uticaj na pojavu neofobije za hranu.

Psihosocijalni faktori takođe mogu povećati šansu da će osoba razviti ovaj poremećaj ishrane. Mala deca se ugledaju na roditelje i drugare, dakle na okolinu, pa ako ima izbirljivosti u pogledu ishrane u okruženju, to ih postiče da i oni to rade.

Takođe, osetljivost na nepcu posebno na gorku hranu, koja može da ima vezu sa istorijom upale srednjeg uha može uticati na ovaj poremećaj ishrane.

Ponekad neofobija na hranu može nastati usled trovanja hranom, pa osoba ne želi da proba ništa novo, a da izbaci namirnicu kojom se otrovala. Takođe ovo se može desiti i ako je trovanje doživela bliska osoba, pa ni vi ne želite da prođete kao ona.

Poput trovanja hranom, neofobija se može javiti i kao posledica bolesti, na primer gastroenteritisa ili drugih gastrointestinalnih bolesti.

Navike su čudo. Mnogi ljudi su robovi navika pa jednostavno ni ne pomišljaju da treba nešto da menjaju, jer se osećaju sigurno u dosadašnjoj ishrani. Novine u ishrani im mogu doneti stres pa ne menjaju nekad loše navike. Poznata hrana im daje veću sigurnost.

Šta učiniti?

Pošto se problem javlja u detinjstvu, treba da se uključite što pre u ishranu deteta i učinite šta možete da sprečite izbirljivost i umanjite dečije strahove. Najpre, nikada ne vršite pritisak na dete da jede ono što ne voli ili da ga kažnjavate ako neće da jede, jer to definitivno ima suprotan efekat. Ne nagrađujte dete hranom i učinite sve da budete dobar primer detetu.

Za odrasle “neofobičare” plan je da uz stručnu pomoć psihologa i nutricioniste polako počnu da uvode nove zdravije namirnice, iako to može biti dugotrajan proces. Ponekad je potrebno nešto uvoditi i po 15 puta (čak pripremljeno na i na različite načine) dok se ne promeni viđenje pacijenta za određenu namirnicu. Ne treba vršiti pritisak, baš kao  ni kod dece, već dopustiti da osoba samostalno razvije ukus za nešto novo. Ako u tome uspe, dobro. Ako ne, ima toliko drugih zdravih namirnica  i jela koje možete pokušati uvesti.

Odrasle osobe sa neofobijom na hranu često smatraju da im nešto novo od hrane uopšte ne izgleda privlačno da ga stave u svoj tanjir i tu pre svega do izražaja dolazi umeće pripreme hrane, jer jednu namirnicu možete pripremiti na ogroman broj načina.

Kao i kod fizičke povrede i ovde je naglasak na procesu rehabilitacije. Za porodicu osobe sa ovim poremećajem ključ je u razumevanju, podršci i istrajnosti.