Pomelo

Pomelo u poređenju sa mandarinom

Pomelo (Citrus maxima) je južno voće poreklom iz Jugoistočne Azije, a pripada citrusima, baš kao i grejpfrut ili pomorandža. Od njih se izdvaja ukusom koji je lišen gorčine koja je karakteristična za grejpfrut, a ima blagu slatku notu, ali ne kiselu kao pomorandža. Zreo plod je svetlozelen ili žućkast, dok je jestivi deo bele boje, ređe ružičast ili crven. Kora je veoma debela i glatka, pa od ukupne mase pomela na nju odlazi oko 30%.

Za razliku od grejpfruta, od kojeg je blaži i slađi, pomelo je znatno veći, pa plod može imati između 1 i 2 kilograma. Membrane između segmenata pomela su debele i gorke, pa se plod ukusniji bez njih. Lako se gule, a sa njim ostaju i male semenke. Pomelo je baš kao i svi citrusi bogat vitaminom C, a energetska vrednost mu je 37 kcal na 100 grama. Od minerala u pomelu ćete naći dosta kalijuma, ali i nešto bakra, fosfora i magnezijuma.

Pomelo danas raste u Kini, Indoneziji, Maleziji, Indiji, Filipinima, Tajlandu, Japanu, Bangladešu i Vijetnamu i tamnošnje kulture ga upotrebljavaju u svežem stanju, kao dodatak nekim jelima ili ceđenom u obliku soka. Obično se uzgaja, ali raste i samoniklo. Uzgaja se i u Kaliforniji (SAD), Kolumbiji i Izraelu.

Pomelo je najveće citrusno voće, koje se može ukrštati sa drugim citrusima. Pomelo se obično kalemi ali može i samostalno da se posadi pod uslovom se da semenke ne osuše pre sadnje. Tek posle 8 godina biljka cveta i daje plodove. Smatra se, međutim, da je pomelo uz limun i mandarinu jedno od tri osnovna citrusa od kojih su se ukrštanjem dobile sve ostale vrste.

Pomelo je dobar za varenje, a blagotvoran je i kod zamora i nesanice. Na dalekom istoku se smatra da ima i antikancerogrena dejstva, čemu ide u prilog i visok sadržaj bioflavonoida koje sadrži kožica pomela (ima gorak ukus). Pomelo pozitivno utiče i na snižavanje nivoa holeseterola.

Autor: Jasna Anđelković, nutricionista

Objavljeno u časopisu “Blic žena”