Varenje hrane

Hranljive materije koje se unose pomoću hrane najvećim delom se mogu neposredno iskoristiti od strane ćelije organizma. One se mogu predhodno podvrći nizu mehaničkih i hemijskih pretvaranja koja se odigravaju u organizmu za varenje a imaju za krajnji cilj razgrađivanje hranljivih sastojaka do stepena u kome mogu lako da pređu u krv i limfu.

Pribor za varenje sačinjavaju usta sa zubima i jezikom, ždrelo, jednjak, želudac, dvanaestopalačno crevo i tanko i debelo sa žlezdama. U stvari to je jedan kanal pokriven sluzokožom, duž koje se nalaze žlezde, koje izlučuju sokove neophodne za varenje i sluz. Glavne materije ovih sokova su fermenti za varenje, koji služe za rastavranje hrane u pojedine proste sastojke. Fermenti su podeljeni u tri grupe: jedni razgrađuju belančevine, drugi masti, a treći ugljene hidrate.

Varenje hrane je prilično dug i složen proces, koji počinje već u ustima. U ustima se pod uticajem žvakanja hrane sitni i natapa pljuvačkom, koja sadrži sluz i ferment ptialin koji razlaže ugljene hidrate. Žvakanje je omogućeno zubima i mišićima usana i obraza.

Ukoliko se hrana duže žvaće, utoliko će biti bolje svarena, jer nedovoljno sažvakana hrana teže podleže uticaju sokova za varenje i izaziva poremećaje sluzokože želuca.

Sažvakana hrana bude pomoću jezika progutana i dolazi u ždrelo. U zidu ždrela nalaze se mišići koji učestvuju u gutanju. za vreme gutanja dušnik je zatvoren, da hrana ne bi pogrešno dospela u organe za disanje, što se često dešava ako se pri gutanju govori. U tom slučaju dolazi do zagrcavanja. Čim hrana dospe u ždrelo, mišići refleksno počinju da se skupljaju i šire i na taj način hrana dospeva u jednjak.

U jednjaku se hrana ne zadržava, već talasastim pokretima njegovih zidova silazi u želudac gde počinje glavno varenje. Želudac je u stvari kesasto proširenje, kanal za varenje, smešteno između jednjaka i dvanaestopalačnog creva. U njegovom zidu nalaze se žlezde što luče sok koji se uglavnom sastoji iz vode, fermenata, sone kiseline, sluzi i dr. To je ljigava tečnost čije se lučenje izaziva čitavim nizom nadražaja mehaničke i hemijske prirode.

Već i sam pogled na jelo, ili samo njegov miris, mogu izazvati lučenje želudačnog soka, te samo treba posvetiti veliku pažnju pripremanju jela i njegovom služenju. Čim, dakle, hrana stigne u želudac, počinje lučenje soka, dok mišići koji se nalaze u želudačnom zidu vrše naizmenične pokrete skupljanja i rastezanja pomoću kojih dolazi do mešanja pridošle hrane sa izlučenim sokom. Videli smo već da želudačni sok sadrži fermente neophodne za varenje. To su pepsin, labferment i lipaza. Pepsin, uz pomoć sone kiseline koja mu omogućava rad rastavaranjem vezivnim vlakana mesa i opni biljnih delova hrane, počinje da razlaže belančevine u prostije sastojke. Ovo razlaganje nastavlja se u tankom crevu.

Treba napomenuti da sonoj kiselini, pored učestvovanja u procesu razlaganja belančevine, pripada i druga uloga: ona, naime, onemogućuje razmnožavanje bakterija i gljivica unetih hranom. Sluz koju takođe luče želudačne žlezde, služi kao sredstvo za zaštitu same sluzokože želuca od dejstva sone kiseline.

Labferment je potreban za varenje mleka, dok treći ferment, želudačan alipaza, tako je slaba da skoro uopšte ne deluje na mast, te iz želuca odlazi nepromenjen u dvanaestopalačno crevo. Što se tiče ugljenih hidrata, njihovo varenje u želucu je onemogućeno kiselom sredinom želudačnog soka.

Zadržavanje hrane u želucu je različito: najduže ostaje čvrsta hrana, naprimer žilavo meso i čvrsti delovi biljnih namirnica, dok se kašasta, a naročito tečna hrana zadržavaju znatno kraće. Pošto je jedan deo u želucu završen, polusvarena hrana sa talasastim pokretima mišićnog zida kreće prema donjem otvoru želuca, koji je zatvoren prstenom od kružnih mišićnih vlakana svo vreme dok traje varenje u želucu. No, čim hranljiva masa dođe do ovih mišićnih vlakana, kisela reakcija želudačnog soka izaziva njegovo otvaranje i hranljiva kaša prelazi u dvanaestopalačno crevo. Ali, pošto je u dvanaestopalčanom crevu sredina alkalna, to pri dodiru prispelog kiselog želudačnog sadržaja sa sluzokožom dvanaestopalačnog creva dolazi do grčenja mišićnih vlakana prstena i otvor želuca se ponovo zatvara. Do ponovnog otvaranja prstena dolazi tek pošto se sav prispeli sadržaj neutrališe u dvanaestopalačnom crevu.

To se ponavlja sve dok sva hrana ne pređe iz želuca u creva. Važnost ovog dela kanala za varenje je ogromna jer se u njemu stiču sokovi neophodni za varenje: pankreasni, koji luči pankreas (gušterača) i žuč, koji stvara jetra.