Morač je dvogodišnja ili višegodišnja zeljasta biljka Foeniculum vulgare P. Miller. Raste divlje i poludivlje svuda oko Sredozemnog mora. Postoje dve vrste (piperitum na Siciliji i capillaceum koji raste svuda oko mediterana) i mnogo varijeteta (vulgare, dulce, azoricum). Voli duboko i plodno zemljište.
Morač ima mesnat koren. Stabljika je valjkasta, razgranata, visoka 1-2 m. Listovi su igličasto-končato deljeni kao kod mirođije. Uopošte, morač liči na mirođiju, ali je stabljika viša i razgranitija. Cvasti su udružene u veliki štitove na vrhu stabla, a cvetovi su žuti.
Kao začin koriste se zreli plodovi. Zreli plodovi se poznaju po tome što imaju sive pruge i lako se raspadaju na dva jednosemena plodića sa žutim rebrima. Plod je 5-10 mm dugačak i 2-4 mm, širok, zelenkaste ili žućkaste boje. Plod je skoro cilindričan, zašiljen na vrhu i bazi, prav ili malo savijen, gladak, a boja i veličine su veoma različite. Berba morača vrši se sukcesivno s obzirom da svi plodovi na biljci ne sazrevaju istovremeno. Polovinom oktobra odreže se cela biljka i suši se.
Morač je složenog hemijskog sastava. Nosilac lekovitosti i mirisa ove biljke je mirisno etarsko ulje, koga dobar morač sadrži 7%. U plodu se nalazi i 20% belančevina, 12-18% masnog ulja i 4-5% šećera. Vrste slatkog morača sadrže malo fenhona i dosta anetola, koji mu daju vrlo blag i sladak ukus. U divljim i ljutim i gorkim vrstama morača ima malo etarskog ulja, a u njemu u tragovima anetola, zbog čega je ono ljutog i neprijatnog mirisa i ukusa. Ove vrste ne bi trebalo da se upotreblajvaju.
Cela biljka je prijatnog i aromatičnog mirisa koji se bolje oseti kada se među prstima rastrlja. Ukus je veoma prijatan, sladak, aromatičan. U prometu ima mnogo vrsta i sorti morača koji se međusobno razlikuje po veličini, boji, obliku, a naročito po ukusu, mirisu i količini i sastavu ulja. Najviše se cene trgovačke vrste francuski i nemački morač. Poznate trgovačke vrste morača sitnijih plodova su: italijanski, gorak francuski morač, ruski, rumunski, makedonski…
Morač se upotrebljava kao začin, kao namirnica, kao lek. Izvesne sorte morača imaju krupno korenje i zadebljanja na dnu stabljika, pa se upotrebljavaju slično celeru. Od Italije pa dalje na zapad, ove vrste morača se koriste kao povrće koje se jede presno ili kuvano, bareno, ili kao salata začinjena uljem i sirćetom. Lišće morača se dodaje u malim količinama salatama, sosovima i varivima.
Zahvaljujući ukusu morača, dodavanjem male količine plodova u jelo tokom kuvanja dobija se izvanredan ukus i miris. Smatra se da je takva hrana ne samo ukusnija već i lakše svarljiva. Plod se koristi i kao dodatak hlebu, a naročito sirevima i krastavcima. Morač je dugo poznat i industriji konditorskih proizvoda. Koristi se u mnogim filovima u kombinaciji sa medom.
Morač je našao veliku primenu i u medicini i to pre svega kod lečenja organa za varenje i disanje. Koristi se kao plod morača ili kao mešavina sa drugim biljem sličnog dejstva. Dodaje se raznim lekovima za decu koja imaju česte grčeve u organima za varenje. Ima i svojstva da jača lučenje mleka, što je važno za majke doilje. Razne očne vodice sadrže morač. Sastojak je čajeva protiv nadimanja stomaka i lekova koji olakšavaju iskašljavanje. Bombone, lekovi, gume za žvakanje koji se koriste za uklanjanje neprijatnog zadaha iz usta obavezno sadrže morač ili njegovo etarsko ulje.
Sastojak je za jačanje apetita, koje se uzimaju pre jela kao i sredstva za lakše varenje koji se koristi posle jela. Etarsko ulje dobijeno od morača se koristi industrijski za proizvodnju likera, bombonskih i drugih poslastičarskih proizvoda. U promet se stavlja kao morač u zrnu i kao mleveni.